"DOKTORI SU REKLI DA NEMA SPASA" Njegova životna priča inspirisala je mnoge, prošao je PAKAO, a onda postao ČUDOTVORAC!

Denis Blagojević je sportski radnik čija životna priča inspiriše mnoge. Detinjstvo ga nije mazilo, i naglo je prekinuto kada je saznao da ima tumor na nozi.

Lekari su mu predlagali amputaciju, ali je Denis, uz podršku svojih roditelja, pronašao alternativno rešenje.

Ova borba nije ga obeshrabrila, već ga je motivisala da bude još jači i uspešniji.

Blagojević je za projekat "Mali fudbal, velike priče", otvorio dušu i otkrio kroz kakav pakao je prošao, ali i čudu koje je napravio sa klubom GFK, koji je osnovao.

- Bio je to početak osmog razreda osnovne škole, 2002. godina. U septembru, oktobru, osetio sam povremene bolove i peckanja u kolenu, a vremenom je sve bilo dosta izražajnije. Bio sam na kontrolama i snimcima, išao sam na Banjicu, a dijagnoza je bila da sam u tinejdžerskom dobu, da se mišići razvijaju, da su bolovi normalni... A u jednom trenutku su bolovi postali toliko nesnosni, da ja nisam mogao ni da ležim kako treba! Mačor kog sam tada imao Trapa mi se stalno motao oko noge, oko tog mesta... Išao sam na fizikalne i strujne terapije... Fudbal sam igrao kao Her Flik, ćopao sam... Posle sam branio kad su bolovi postajali jači. Ali, dijagnoza je bila da se mišići razvijaju!

Sine, ovde su ti tumori...

Potom je Denis izvršio nova ispitivanja.

- Uputio me je u Soldo medicinu, gde sam se kasnije godinama lečio. Tu su mi ljudi uradili rendgen. Završio sam na Banjici, otišao sam da ležim i to su bili dani pakla! Ni moji roditelji, ni ja nismo znali šta se dešava! Radili su mi biopsiju noge, tad sam prvi put obrijan na suvo... Britva, niti pene, niti bilo šta, ostavili su me u dlakama da ležim... Bio sam u sobi sa starijim ljudima, u užasnim bolovima, kukanja i zapomaganja celu noć... Prva naznaka šta mi je stvarno desila se kada me je jedan dekica pitao šta mi je, a ja sam mu rekao, pa ne znam verovatno sam polomio nešto. A, on mi je odgovorio, sine, prelomi su preko puta na drugom odeljenju, ovde su ti teške bolesti, tumori... E, tada sam bio na ivici! Odradili su mi biopsiju, noga mi je buknula, iziritirali su taj tumor. Trebalo je da odem na onkologiju, opet je bio petak. Pitali su me da li hoću da odem kući na vikend, ja sam otišao, presabrao sam se, ispričao sa roditeljima... Moj prvi dolazak na onkologiju, plava soba, moja rezidencija narednih 10, 11 meseci, venecijaneri spušteni, mrak... Pored mene momak ćelav i bez ruke... E, to je moje upoznavanje sa onkologijom tada!

To ne mogu da zaboravim...

Tada je čuo strašne vesti.

- Doktori su rekli da nema spasa, zapamtio sam ime doktora, Aleksandar Đorđević kao naš poznati košarkaš. Nažalost, ne mogu nikada da zaboravim! Rekli su da noga može samo da se amputira! Moji roditelji su, sticajem slučajnih i čudnih okolnosti, ljudskih priča, saznali za devojku koja je operisana u Beču i kojoj je operacija pomogla. Otac se zaputio tamo, odneo snimke, doktor je rekao da ima spasa! I, mi smo otišli na operaciju u Beč! Bilo je problema oko transporta i svega, ali sam operisan u Beču. Moji su se susreli sa pitanjima i problemima, zašto sam operisan u Beču, a ne ovde... Operacija je tada koštala oko 30 hiljada evra. Ja sam tek kasnije saznao kolika se medijska pompa digla i kolika je akcija, pre svega u mom mestu, napravljena kako bi ljudi pomogli! Otac je želeo da proda kuću kako bi skupio novac za operaciju, čak je i kupca našao, ali je srećom Fondacija Karić uplatila 10.000 evra nekoliko dana pred operaciju, pa nam je ostao krov nad glavom. Nije mi lako da pričam o ovoj temi, ali da ta devojka koja je operisana u Beču, nije pričala profesorki na Višoj medicinskoj, koja je moja komšinica, ona ne bi rekla mojim roditeljima i meni bi sigurno amputirali nogu! Zato, želim da se o svemu priča, jer čak i te priče mogu nekome da pomognu. A dosta je bar jedna osoba da vidi...

Za kraj Denis Blagojević ima poruku.

- Poenta cele moje misije u sportu je da se ja odužim zajednici koja je meni pomogla da ostanem živ! To je suština svega! Odatle energija i sve to! Eto! A što se tiče problema, bilo ih je mnogo i pre i posle operacije! Hvala Bogu pa je moj otac toliko lud da je sve uspeo da izgura! Imao je nestvarnu podršku i od moje majke, zajedno su sve izgurali. Išli su kroz zid, samo da se reše problemi! Sada je glava na ramenima, funkcionalan sam i smatram da sam čak funkcionalniji i sposobniji od mnogih ljudi koji nemaju fizički hendikep!

A onda ga je put ponovo odveo fudbalu:

- Sve je počelo posle razgovora sa Jovanom Jevremović. Na prvom razgovoru za ženski klub bilo je pet muškaraca i Jocka! Oni su imali dogovor s jednim drugim klubom pre nas, ali je to, na moju sreću i zadovoljstvo propalo, pa smo krenuli u naš projekat. Ipak, prva sezona lige prekinuta je zbog korone. Mi smo ostali u kontaktu i 2022. godine startovao je pilot projekat u Beogradu, ta neka prva liga. Zatim smo druge sezone bili drugi, da bi treća bila sreća i devojke su postale šampionke Beograda! Satisfakciju koju dobijam kroz saradnju s damama, nisam imao ni sa jednim klubom do sada! Dečija radost je nešto posebno, ali poštovanje, predanost i ozbiljnost koje dame u našem klubu pokazuju kroz rad je zaista nestvarna! Mi smo im obezbedili uslove, termine za treninge, opremu, a devojke su sve ispoštovale na maksimalan način i stigla je i titula. Trener Aleksandar Galamić zbog privatnih obaveza nije bio na prvim treninzima ove sezone, ja sam ih vodio i moje prve poruke bile su da je ovo nešto što do sada nisam doživeo! Ta energija, fanatičnost... To nikada nisam video! Prošle godine imali smo ukupno pet devojaka u reprezentaciji. Nevena, Nata, Anja, Jeca i Jocka. To je, takođe, velika satisfakcija!

BONUS VIDEO

.

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.